Mladen Todić

Ja sam do svoje 32. godine bio zdrav čovek. 2011. godine saznajem da imam sklerozirajući holangitis sa ulceroznim kolitisom.I odmah mi je rečeno da za moju boljku lek ne postoji i da je jedini spas transplantacija. Prvih nekoliko godina čekanja sam bio sasvim dobro. Pridržavao sam se terapije, izmenio sam ishranu. S vremenana vreme sam imao povremenu malaksalost, ali me moja bolest nije sprečavala da izađem s društvom ili odem na more. Sledeće godine sam počeo da živim sa svojom sadašnjom ženom. Znate, život mora da se nastavi, bili vi bolesni ili ne.

Kada sam se najmanje nadao bolest je uznapredovala. Naročito se pogoršala 2014. godine kada su mi rekli da Srbija ima veoma mali broj donora, da se veoma dugo čeka na transplantaciju i da je vreme da me stave na listu. Moj ulazak na listu za transplantaciju sam tada shvatio kao tačku  na moj život, na moju budućnost, na mogućnost da dobijem dete. Ali kako u životu obično biva, sasvim neplanirano je moja žena ostala u drugom stanju. I onda su krenule druge muke. U glavi su mi bila razna pitanja

Naredne dve i po godine sam živeo po bolnicama, a život mi je bio protkan pregledima, analizama i kontrolama.  Nisam gledao daleko u budućnost, već su mi proiritet bile stvari koje su mi bile u bliskoj budućnosti. Prvo je to bilo rođenje moje ćerkice Nine. Pa onda da dočekam da Nini kupimo šetalicu, pa da prohoda,  pa da dočekam  njen prvi rođendan, a onda da se venčamo u crkvi i da Ninu krstimo. To smo i ostvarili 2015. godine, na Ninin prvi rođendan. Ali su tada stvari krenule nizbrdo. Dva puta ,,zaglavljujem“  na Urgentnom centru KCS, gde sam imao veoma visoke temperature i neke jako ružne epizode, koje samo bolest od koje sam bolovao može izazvati.  Moja Nina je u tom periodu prohodala, ali je bolest bila toliko uznapredovala da ja nisam mogao da je držim za rukice dok hoda, niti da je podignem. A imao sam 36 godina i trebalo je da mogu mnogo više.  Te godine sam i prvi put dobio poziv za trasnplantaciju. Nisam bio spreman i bio sam strašno uplašen. Molio sam Boga da ja ne dobijem organ.A dok sam čekao u bolnici samo mi je u glavi bila ona narodna „dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“. To je jedna grozna izreka, ali u mom slučaju istinita. Jer je ta operacija za mene značila početak, a za nekoga kraj, jer transplantacija je sama po sebi apsurd, ako se tako može reći – počinje krajem, a završava se početkom. Onda sam razmišljao o toj unesrećenoj porodici,o ljudima koji se oprašataju od deteta, majke, supruga, muža, oca…A u sobi za pripremu za salu smo nas trojica. Želim i sebi najbolje, ali želim i njima. I onda ti saopšte da ti nisi najbolji kandidat i vratiš se kući. Prvo sam osetio olakšanje, a onda i razočaranje. Te noći ipak neću ozdraviti…I tako četiri puta.

U trenutku kada sam bio pozvan peti put jako loše sam izgledao. Imao sam oko 50 kilograma i dok su me vozili u salu tog, 13. oktobra 2016. godine, izgledao sam kao štapić ispod pokrivača. Tada se više nisam plašio ni sale ni operacije, jer mi je bolest toliko uznapredovala da sam želeo samo da ozdravim što pre. Nikada neću zaboraviti trenutak kad me je hirurg koji će me operisati pitao „Mladene, hoćemo li u salu?“ A ja sam mislio samo na moju Ninu. U sebi sam govorio da moram da izdržim i da dočekam njen treći rođendan, pa onda da je sa suprugom vodim na more. Nisam hteo da dozvolim da se moja Tamara sama brine o našoj devojčici. Poslednje čega se sećam jeste doktorke koja mi je rekla da se opustim i pogledam u lepe oči anesteziološkinje dr Nataše Petrović. Te oči su bile i prvo što sam video kad sam se probudio sutradan. Kroz maglu sam se probudio, a ona mi je rekla da je sve prošlo odlično i da treba da nastavim sa odmaranjem. Prvi put kad mi je supruga došla u posetu nakon transplantacije sam shvatio koliko sam ja zaista bio bolestan. Ušla je u sobu i rekla „Bože, Mlađo,  pa ja sam zaboravila koliko si ti lep!“. Samo 13 dana posle operacije sam stigao kući kao zdrav čovek.

Ne znam od koga sam dobio organ. Ljudima koji su odlučili da daju saglasnost tog dana za doniranje organa svoje najmilije osobe, i time spasu moj i život još sedmoro ljudi, bih samo rekao da je Nina nastavila da raste uz oca i da su time učinili da njihov najbliži, na neki način, još uvek živi, ali i da ga se neko osim njih još seća. Jer, ne prođe dan da ja ne pomislim na njega i njegovu divnu porodicu, iako ih ne poznajem. Oni su  moju tačku na život pretvorili u zarez.

Sandra Živković

Od rođenja imam cističnu fibrozu, genetsku, neizlečivu, multisistemsku bolest, od koje najviše stradaju pluća i organi za varenje. Još od detinjstva sam morala da radim neke stvari koja druga deca nisu (uzimanje enzima uz obrok da bi mogla da se svari hrana koju pojedem, uzimanje drugih lekova i inhalacije), ali nisam to doživljavala strogo kao “razliku”. Kao mala sam igrala fudbal i sve se činilo ok.

 
Negde u 8. razredu krenula sam da se umaram dok hodam uz stepenice, dok je to u srednjoj školi postala svakodnevnica. Period kad sam shvatila da više ne mogu da živim onako kako sam do tada živela je fakultet, kada sam počela da biram na koja ću predavanja i vežbe ići, jer ne mogu da izdržim da idem na sva ili npr. kada bih da potrčim za gradskim autobusom, jednostavno ne mogu, nemam snage. Tada je moj život krenuo nizbrdo.
 
Transplantacija pluća urađena mi je u Beču, 2013. godine. Deo svojih pluća trebalo je da mi daju roditelji, ali se na sam dan operacije pojavio organ koji je po svim parametrima odgovarao meni, pa su lekari odlučili da moji roditelji ne idu na operaciju, već da mi presade pluća preminulog donora. 
 
Od 2013. godine živim jedan potpuno drugačiji život i iako će zvučati kao kliše (a verujte da nije), verovatno prvi put u životu, živim punim plućima. 
 
Godinu dana nakon transplantacije, pokrenula sam planinarsku akciju u čast svog donora na Tupižnici kod Knjaževca pod nazivom In honor of my donor, a zatim i planinarsku akciju Tijanin pohod na Divčibare, u čast drugarice sa istom bolešću koja je nažalost preminula nakon transplantacije. Radim, trčim, bavim se fotografisanjem, kuvam, šaljem razglednice širom sveta, brinem o voćkama u selu, Draško i ja čuvamo Tozu i ove godine ostvariće se moj dugogodišnji san – stara seoska kuća u rodnom selu mog oca, biće otvorena za turiste i putnike namernike.
 
Eto šta napravi transplantacija organa osobi koja je bila na samrti. Čudo. 
Lidija Stojanović

Čudno je to. Kako neke momente lako zaboravimo već sutradan, a neki nam ostanu urezani za ceo život, pa ih možemo prepričavati sasvim detaljno i godinama kasnije.

Bio je jun 2000. godine. Sećam se da su me roditelji budili za školu nesto duže nego obično. Budim se, a nešto nije u redu.. Bol u zglobovima, toliko jak, da nisam mogla da ustanem iz kreveta. Trajalo je jedan dan, i sutradan, ništa! Ali ajde ipak da odem kod lekara, možda mi da neko opravdanje za školu..

Sećam se razgovora mame i doktorke u Domu Zdravlja, bezbroj pitanja, kako, zašto, pa ona ima samo 11 godina.. Nema pravila, kažu..Ne zna se poreklo, možda je od stresa od bombardovanja.. Niko ne zna. Nakon mesec i po dana u bolnici, dobijam i dijagnozu: autoimuni hepatitis. Zvuči strašno, ali ja se dobro osećam. Dobijam terapiju, savete o ishrani i naravno, zakazane naredne kontrole… Mislila sam tada, sećam se, pa dobro, popiću lek i to će proći.. Ali nije… Narednih 11 godina, redovne kontrole, rezultati nekada dobri, nekada ne, nekoliko hospitalizacija tokom godina, ali se ja i dalje osećam dobro i živim normalan život.. Društvo, škola, fakultet, izlasci, putovanja, žurke.. Kao i svi ostali tinejdzeri..

Maj 2012. godine. Otišla sam nešto do grada tog jutra, ne sećam se više ni zašto, ali se sećam da sam bila jako srećna tih dana jer sam uplatila letovanje i vladala je velika euforija u društvu oko toga, iako je putovanje bilo tek krajem jula. Došla sam kući, osetila mučninu na trenutak i taman što sam krenula da sednem povratila sam krv.. Naravno, iako sam bila klinka, uvek sam se vrlo obimno informisala o svom stanju i svemu što bi moglo poći po zlu. Prepoznala sam tada taj trenutak, pukao mi je krvni sud u želucu i moram hitno u bolnicu. I sećam se, na svako moje pitanje hoću li preživeti, nisam dobila odgovor. Sledećih nekoliko dana je u magli, ali znam da sam bila na intenzivnoj nezi i da su doktori bili jako srećni što je nekim čudom to krvarenje stalo samo od sebe.. Sećam se dobro i izraza lica moje majke kada su spomenuli transplantaciju. “Znate, morate ići negde preko, kod nas se transplantacije ne rade. Znate, to je sve hitno, jer sledeće krvarenje može biti fatalno…” Trenuci u kojima kucate na bezbroj vrata, a ni jedna se ne otvaraju.. “Sve je u redu, možete doći na preglede, ali vi niste državljanin zemalja Evropske Unije, vi niste iz zemlje članice Eurotransplanta, mi nju prosto ne možemo da operišemo..” I nakon nekoliko dana agonije, stiže poziv iz Palerma.. Prijem u bolnicu zakazan za 28. Oktobar 2012. godine. Sreća, našli smo rešenje, to je to. Odlazim u Italiju narednih meseci u nekoliko navrata, na preglede i neke manje intervencije, oni su prilično optimistični i sve je u redu.. I onda taj 13. Februar.. Sećam se da sam sa mamom pričala u avionu kako mi se ne ide, najboljoj drugarici mi je rodjendan za dva dana, kako da ne budem prisutna… Ali dobro, smeštamo se u bolnicu, ja imam zakazanu manju intervenciju za 2 dana i nakon toga se vraćamo kući… Medjutim, dan pred polazak, ja osećam bol u stomaku, malaksalost, dobijam temperaturu i povratak kući se odlaže. Sutradan , dolazi hirurg, i nakon pregleda kaže da ću morati na operaciju. Kaže da nije strašno, mali rez na dnu stomaka i to je to.. Odlazim na operaciju, mama plače po običaju, a ja joj se smejem i kažem da ne brine i da se brzo vraćam.

Bože, koliko sam pogrešila. 15 sati je trajala operacija, rez od grudi do dna stomaka, budjenje nakon 5 dana u indukovanoj komi.. Otvaram oči a mama,tata i sestra stoje pored kreveta i plaču.. Plaču od sreće i plaču od tuge. Sine moj, tako me tata uvek zove, sine moj, voli te tata najviše na svetu! Znam tata, i ja tebe!

 Ne znaju doktori kako sam preživela sepsu, veruju da je to Bog. Ja verujem da je volja za životom. Ima jedna pesma koju jako volim, Dust in the wind od Scorpionsa, i tu ima stih koji kaže “And all your money won’t another minute buy” .  I dan danas mislim da je to najistinitiji stih ikada napisan.

Naredne 2 nedelje ležim na intenzivnoj nezi, zbog teške sepse, stomak otvoren i čisti se svakog dana.. Nakon toga, 4 meseca u bolnici, učim ponovo da hodam, rana otvorena, ali i dalje sam puna života, jer imam 24 godine i sve to mora da prodje zar ne?!..Vreme straha, ljubavi, podrške I volje, volje, volje.

  1. Jul 2013. godine. Napokon se vraćam za svoj Beograd.. Otvaraju se aerodromska bela vrata na Dolascima, a mene iza njih čekaju svi.. Tata, sestra, prijatelji, porodica.. Ne znam koga pre da zagrlim i poljubim… Prolaze meseci, godine, kontrole u Italiji, lekari me uveravaju da je moja jetra u dobrom stanju i da nije još uvek za transplantaciju.. I onda se u jednom trenutku prosto umorite.. Umorite se od čekanja, od neizvesnosti, od pitanja bez odgovora, a najviše od toga što vam se život sveo na razdoblje izmedju dve kontrole.. Znamo mi koji čekamo organ, kao i naše porodice, da se vreme broji drugačije, Ne brojiš dane koje si prošao, brojiš koliko ih još imaš.

U medjuvremenu, transplantacija počinje da se radi u Beogradu. Rade Hrvati, kažu da su najbolji u Evropi.. Kažu da će biti lakše kod kuće… i ja odlučujem da želim da se operišem u Beogradu. Priprema za stavljanje na listu, mesec dana u bolnici, odobrenje da sam kandidat, sve mi je to jako poznato.. sve sam to prošla jednom. i onda opet čekanje..  Za svaki poziv misliš da je taj, telefon je postao sastavni deo mene, nikada se ne gasi i uvek je dostupan! I možda će baš zazvoniti dok se tuširaš, šta ako spavaš pa ne čuješ..

  1. Novembra 2017. je stigao. Odlazim na Urgentni Centar, uzbudjena, srećna, tužna, uplašena.. Ne znam kako da opišem to. Milion osećanja u jednom trenutku, Pozvali su nas dve, razmišljam, šanse su mi 50%, nije to loše.. A onda, druga devojka ulazi i ja shvatam u tom trenutku da taj poziv ipak nije bio moj. Ona je jako loše i ima sina, malog Dražu koji je čeka kod kuće.. U tom trenutku mi smo najveći konkurenti i najbolje prijateljice. Ali ja želim da ovaj poziv ipak bude njen, neka, doći će moj poziv uskoro, mora. I došao je opet! 19. Januar, Bogojavljenje. Rekoh već, ja ne verujem baš u Boga ali moja mama godinama ima istu želju na Bogojavljenje i 2018. godine joj se ostvarila.. Ne znam da li je to Bog ili neka karma ili kosmička ravnoteža, ali taj poziv zaista jeste bio moj. Opet emocionalni rolerkoster, strah, tuga, sreća i sve u krug. Operisana sam tu noć i sve je prošlo u najboljem redu.. Jako teška operacija, ali uspešna. 10 dana oporavka u bolnici, i to je to. Moja koža je druge boje, osećam se bolje, lepše, srećna sam.. Ne samo ja, cela moja porodica.

Neko je te noći izgubio dete, i ipak smogao snage da kaže DA. Neko je te noći spasio dete i biće zahvalan na tom DA do kraja života.

I prodje sve. Prodju teški trenuci, prodje bol, prodje neizvesnost,prodje strah i ostanu samo ožiljci koji te podsećaju da si Lav, da si borac, da voliš život i da se boriš za njega.

 

Ja sam danas zdrava i srećna žena, zahvaljujući svojoj porodici, svojim prijateljima i njihovoj bezuslovnoj ljubavi i podršci,

Miljana Ćorović

Ja sam Miljana Ćorović.

Moja bitka je počela kada sam imala samo 8 godina. Sa 12 godina sam iz te bitke izašla kao pobednik zahvaljujući neprocenjivoj vrednosti doniranja oragna.

Majka mi je donirala bubreg 22. 06. 2005. Tada mi je pružena šansa da kvalitetnije odrastam, živim i sigurnije koračam ka ostvarenju svojih dečijih snova.

Danas svoje snove živim – radim sa decom i adolescentima i pomažem im da se lakše suočavaju sa izazovima koje odrastanje nosi kao i da prevaziđu poteškoće koje ih muče.

Rođeni smo sa mogućnošću da promenimo nečiji život a nečiji možemo i produžiti. Ne smemo tu mogućnost prokockati. Budi donor!

 

“Jer nismo živeli dok nismo učinili nešto za nekoga ko nam nikada ne može vratiti.”

Ivana Joksić

Sada, kada razmislim o svemu, ja, iskreno, nisam ni osetila da sam bolesna. Pre 4 godine sam izvadila krv na rutinskoj kontroli i saznala da su mi povišeni jetreni enzimi.Zbog toga sam dva  meseca provela u bolnici, ali tada nikakvu konkretnu dijagnozu nisam dobila. Jedni rezultati su pokazivali jedno, biopsija drugo, magnetna rezonanca treće, skener četvrto.  Puštena sam sa nekom minimalnom terapijom i sa kontrolom samostalnog tipa, da vadim krv i neke dodatne rezultate i da se javim ako se opet dese povišeni rezultati.  Sledeće tri godine sam nastavila sa svojim životom. Radila sam, izlazila, studirala. Samo sam redovno vadila krv. Rezultati su nekad bili dobri, a nekad malo manje dobri. Ali ništa ozbiljno.

A onda sam prošle godine iznenda osetila umor. S obzirom da sam tada mala 26 godina i da nikad nisam bila umorna, ni za školu, ni za posao, ni za izlaske, to je za mene bilo crveno svetlo. Pojavila se žutica. I sa tim sam se nosila. Kada bih izlazila napolje stavila bih dosta šminke i naočare. Sve može šminka da sredi, ali žute beonjače nikada. Doktorka je tražilada ambulantno uradim sve analize kako bismo utvrdili šta mi je. To je trajalo pola godine. Tek u avgustu sam stigla do hirurga koji se bavi jetrom, koji me je posle magnetne rezonance pitao da li mi je neko pominjao transplantaciju. Tada sam saznala da imam autoimunu cirozu jetre i da tome leka  nema.

S obzirom da je meni „čaša uvek do pola puna“ ja ni transplantaciju nisam smatrala smrtnom presudom. Shvatila sam je kao lek za moju bolest i zahvalna sam Bogu što ona postoji. Da sam ostala da živim sa  bolesnom jetrom nikad ne bih mogla da rodim dete, a to mi je nešto najvažnije u životu. Zato sam transplantaciju shvatila kao najbolji lek. Sad je bilo samo pitanje vremena koliko dugo ću čekati da nastavim svoj život.To čekanje ne bih izgurala da mi nije bilo porodice, pogotovu majke. Mislim da je njoj bilo najteže, jer ipak je gledala svoje bolesno dete, a nije mogla nikako da pomogne. Nema te surutke niti maminog ručka koji bi mi pomogao da ozdravim. Osim porodice, najsigurniji oslonac mi je bila najbolja drugarica. Jer roditelji nikad ne žele da pokažu osećanja, i da su i oni uplašeni kao ja. Moraju da budu jaki za svoje dete. A kako može da se smeje sa vama, drugarica može i da plače sa vama.

Dan kada sam dobila novu jetru mi je bio najstresniji dan u životu. Kad sam krenula da kupim lek, otkrila sam da nemam više zdravstveno osiguranje, jer sam dala otkaz na poslu. A meni je taj lek bio život, i jedini način da dočekam novu jetru. To je bio jedini dan kad mi čaša nije bila do pola puna i jedini put kad sam zaplakala zbog svega što mi se dešavalo. Osećala sam se poraženo i više nisam htela ni da se borim. Naravno da mi je mama pomogla i prijavila me na biro, jer ja više nisam imala snage ni da ustanem iz kreveta. Nisam imala ni volje da se javim na telefon, pa sam odbila poziv sa nekog nepoznatog broja. Ali, osoba sa druge strane nije htela da odustane. To je bila doktorka Nataša Petrović iz tima za transplantaciju koja mi je javila da se pojavila jetra koja je po svim parametrima bila savršena za mene. Od silne uzbuđenosti posle „pojavila se jetra“ ja ništa nisam čula. Ne sećam se ni kako sam autom stigla do Urgentnog. Ali sam stigla. Ja, i još dvoje ljudi. I onda je opet krenulo čekanje. Sećam se da sam mami posle 5 sati čekanja poslala poruku, koju ona još uvek čuva, da su tu jedna žena njenih godina i jedan stariji čovek, ali da osećam da ću jetru dobiti ja. Ali, opet je postojao taj crv sumnje. U jednom trenutku, kada sam pogledala tu drugu pacijentkinju, videla sam da je ona baš loše i iskreno sam poželela da ona dobije jetru. Jer ja ni tada nisam bila svesna koliko sam zaista i ja bila loše. I onda je ušla doktorka Nataša i rekla da je hirurg odlučio da jetru dobijem ja. Koliko sam bila srećna, a nisam se nasmejala, jer mi je bilo žao ljudi koji su takođe želeli da ta jetra bude baš za njih. I to je bilo to. Ujutru sam se probudila zdrava. Malo ošamućena od lekova, ali ipak sam prebrodila najgore. I život mi se narednih meseci pretvorio u male pobede. Jedan dan sam uspela da ustanem. Drugi da napravim korak ili dva. A onda sam uspela i da odem u kupatilo. To je za moju bolest velika pobeda, jer sam svojim očima videla da sam zdrava. Posle ne znam ni ja koliko godina sam videla crvenilo na svom licu. Moje lice napokon više nije bilo žuto. Beonjače su bile skoro skroz čiste i tada, kad sam shvatila da više ne moram da krijem oči naočarima, sam shvatila da sam zaista ponovo zdrava. Nakon toga sam počela i da pijem vodu, da jedem i svakim danom sve je išlo na bolje. Doktorka mi je rekla da sam imala izuzetnu sreću jer su mi našli jetru pre nego je bolest uznapredovala. Svesna sam ja da ova moja nova jetra neće trajati zauvek, ali planiram da je čuvam najbolje što mogu i da ostvarim sve što sam zacrtala. Za sada sam završila fakultet. Uskoro ću, nadam se, opet da se zaposlim. A što mi je najvažnije, kada za to dođe vreme moći ću i dete da rodim. Ne razmišljam o tome koliko ću živeti sa ovom jetrom, i da li će mi i kada ponovo trebati transplantacija. Idem redovno na kontrole, pijem sve lekove po rasporedu i u minut. Nije lako ali znam zašto to radim, i ništa mi nije teško.